Čimičanga i tekila, enčilada, kasadilja
Slobodno mi verujte na reč. Samo pročitajte ove reči naglas, u brzom ritmu, i doći će vam da pustite veselu, razigranu muziku uz koju će prirodno, svi problemi da iščile i izblede. Naročito ako pride popijete i koju čašicu. I naravno, bez brige, objasniću šta je šta. 
A sad ozbiljno. Meksička kuhinja je toliko raznovrsna, aromatična, pomalo zavodljiva čak, a opet jednostavna i prijemčiva. Stoga ni malo ne iznenađuje činjenica da je od 2010. godine pod zaštitom UNESCO-a. Ne čudi ni da je, uz kinesku i italijansku kuhinju, najpopularnija na čitavom svetu.
Predstavlja uzbudljivu fuziju različitih kuliranrskih uticaja. Osnovu ove kuhinje čine tradicionalna jela indijanskih plemena, Maja, Asteka i Tolteka, koja su prostore Centralne Afrike naseljavala pre stravičnih španskih osvajanja.
Tadašnja kuhinja bila je sasvim jednostavna. Jela su se najčešće sastojala od raznoraznih kombinacija kukuruza, mahunarki i paradajza, ponekad ćuretine. Ljute papričice, a kod nas se odomaćio i izraz čili, u hranu su dodavali još Indijanci, baš kao i avokado.
A sada vas molim da se u znak zahvalnosti svečano poklonite ovim narodima, jer upravo su oni zaslužni za jedan od najvoljenijih slatkiša današnjice – čokoladu.
Zamislite, topla čokolada, odnosno čokolada u tečnom stanju starija je od čvrste. Maje, Asteci i drugi autohtoni narodi koristili su sastojke od kojih se taj magični slatkiš pravi, u religijskim obredima, pa i kao sredstvo plaćanja.
No, Meksička kuhinja danas svakako ne bi bila tako čudesna da su Španci tadašnjim stanovnicima uskratili, na prvom mestu, meso i mlečne proizvode, pa pirinač, pšenicu, neke od začina i tehniku prženja u svinjskoj masti.
Ukusi Meksika
Meksička hrana se često pogrešno smatra nezdravom. Takvu reputaciju je uglavnom stekla zahvaljujući mnogobrojnim štandovima brze hrane, na kojima se izvornim receptima dodaje topljeni sir, pavlaka ili slični mlečni proizvodi, a jela pojednostavljuju i gube na svojoj autentičnosti.
No, arome i ukusi Meksika su mnogo više od toga.
Ljute papričice
O različitim vrstama meksičkih ljutih papričica mogla bi se napisati čitava knjiga. Pomislio bi čovek – ljuta paprika je ljuta paprika kad ono…
Poblano su velike, tamno zelene paprike, trouglastog oblika. Ne moraju biti veoma ljute. Ima ih i kod nas. U Meksiku se koriste za punjenje, a ako sazru i osuše se na suncu nazivaju se Ančo. Tada su pikantne i podsećaju na sušeno voće u kombinaciji sa notom zeleniša. Ančo papričice su „radnička klasa“ Meksičke kuhinje. Jeftine su i rasprostranjene, te su sastavnih deo mnogih jela.
Arbol su male, tanke, duguljaste papričice. Glatke su i crvene boje. Najčešće se suše. Deluju sasvim naivno dok ih ne probate. U sebi nemaju slatkoće i ljute su kao sam đavo. Naravno, koriste se za pravljenje salsi i soseva. Desi se i da zalutaju u poneku opkladu.
Halapenjo su najpopularnije. Zelene su, srednje ljute i sočne. Papričice koje se nazivaju Habanero su okruglaste i malecke. Boja im varira od svetlo zelene do tamno narandžaste. Smatraju se najljućim na svetu.
Anhajm, Serano, Kajene (poznate i kao crveni biber) samo su još neke vrste.
Sasvim obični beli i crni luk, baš kao i u većini svetskih kuhinja koriste se takoreći u svakom meksičkom jelu. Međusobno se dopunjavaju, a jelima daju punoću i utiču za njihovu zasitnost.
Drugi dobro poznati i uobičajeni začini koje i Meksikanci dodaju u svoje specijalitete su kim, origano, slatka paprika i cimet.
Nesvakidašnji, pak začini koji ovu čudesnu kuhinju, između ostalog, čine posebnom su epazote – začin koji ukusom podseća na anis ili komorač, ali je veoma intenzivnog ukusa i obično je dovoljan samo prstohvat. Dodaje se raznim jelima koja sadrže mahunarke, a jedan od „zadataka“ mu je i da spreči nadimanje koje mahunasti plodovi ponekad izazivaju.
Tu je i kakao. Kao začin se dodaje nekolicini jela kako bi dobila bogat topao ukus. Piletina na meksički način ne bi bila tako raskošna bez njega.
Tortilje
Za Meksikance je obrok bez ove namirnice gotovo nezamisliv. Izvorno su se tortilje obično pravile od kukuruznog brašna. Peku se veoma kratko sa svake strane, na blago zamašćenim tiganjima. Odlične su kao osnova za najmaštovitije moguće nadeve, od kojih je ovde samo jedan mali primer.
Najpoznatija meksička jela i pića
I, evo nas kod čimičange i tekile, enčilade i kasadilje i još nekih jela. Kada bih morala da vam najkraće moguće opišem kako se svi ovi zalogajčići zajedno pripremaju, rekla bih – poigrajte se tortiljama!
Burito
Osnova za ovo ukusno jelo je tortilja od pšeničnog brašna. Nadev za burito sastoji se uglavnom od usitnjenog mesa, pasulja ili drugih mahunarki, raznog povrća i začina. Varijacija na temu je mokri burito, a razlika je u tome što se služi prekriven sosom. Pogađate, ljutim.
Čimičanga
Ovo izvorno meksičko jelo, kao takvo se u toj zemlji danas nažalost retko gde može naći. Međutim, zato je zaživelo u mnogim drugim „prestonicama brze hrane“. Suština čimičange je tortilja premazana kačkavaljem i/ili pavlakom, sa usitnjenim pilećim mesom, dok varijacija na temu, naravno ima bezbroj. Zapravo je veoma slična buritu, s tim što se zapakovana prži u vrelom ulju. Može se služiti sa sirom ili drugim prelivima.
Kasadilja
Spremni za iznenađenje? I kasadilja se pravi od tortilje. Živo testo tortilja, uglavnom od kukuruznog brašna, raširi se i presavije na pola. Napuni se sirom, presavije još jednom i prži. Jednostavno zar ne. Podrazumeva se, osim sira možete u testo staviti i druge đakonije. Ako rešite da ih pravite, potrudite se da kasadilje poslužite uz salsu ili gvakamole.
Enčilada
Mokri burito i enčilada su rođeni brat i sestra. Razlikuju se po tome od čega im se pravi tortilja. Kod burita se pravi od pšeničnog, a kod enčilade od kukuruznog brašna. Mogu se i poređati u pleh, natopiti paradajz sosom i zapeći u rerni.
Kako si? Takosi
Još jedna varijacija na temu tortilje. Za takose se prave od kukuruznog brašna. U Meksiku se pune usitnjenim sveže grilovanim goveđim mesom, dodaje se sitno seckan crni luk, cedi limeta po ukusu mušterije i sve to preliva salsom, po izboru – ljutom, ljućom ili najljućom.
Gvakamole
Avokado je osnova za ovaj sos. U kombinaciji sa paradajzom, sokom od limuna (ili limete) i čilijem, rezultat je fantastičan. Uostalom, možete se i sami uveriti – ovde.
A ako ste raspoloženi za malo ekperimentisanja, možete u smesu dodati i malo belog luka.
Tekila
U Beogradu nema mnogo Meksičkih restorana. Svega nekoliko. Najstariji je, međutim, restoran Zapata. Nalazi se na dve lokacije i tamo možete izabrati neku od čak 20 vrsta tekile, uključujući i one koje su na dnu flaše ugostile crvića.
Ako se pitate šta se od vas očekuje ako kojim slučajem zapadne baš u vašu čašu, znajte da se u ovom cenjenom restoranu kao i u samom Meksiku to smatra velikom čašću. Pa vi vidite šta ćete.
Inače, tekila se pravi od biljke plave agave, vrste kaktusa. Piće je dobilo ime po mestu Tekila u okolini koga je počela njegova masovna proizvodnja.
Margarite za čikite
I meni je bilo neverovatno, ali ovi slasni i opasni koktelčići potiču iz Meksika. Savršeni su za žurke i zabave a lako se prave. Glavni sastojak margarite je, slutim da već znate, tekila, a pored njega dodaje se Triple Sec, liker iz “roda” Curacao. U njega ide i sok od limete ili limuna i led. Pre nego što ga poslužite, pokvasite malo obod čaše, pa ga umočite u šećer ili so. Jedan od mnogobrojnih recepata za pripremu ovog osvežavajućeg pića, upravo je ovde.
Čivava
Ups. Čivava jeste poreklom iz Meksika, ali nije za jelo.
Ako želite da zavirite u još svetskih kuhinja, ako ne želite da propustite najukusnije, obične i neobične, ali uvek efektne recepte, prijavite se na naš NEWSLETTER.
