Telo moje radi šta mu kažem. Radi i ne spavaj, žuri tamo, idi ‘vamo. Danas nema doručka, sutra nema vremena za kafu. Volja mi je gvozdena, disciplina nemačka. Znate i sami, ponekad ne može drugačije. Ali duša moja, srž moga bića je definitivno italijanska. Srce moje čezne za dolce vita!
E, pitala bih se ja, da sam nešto na vašem mestu, a što baš italijanska? Što ne kineska ili mađarska? Zato što su Italijani hedonisti. Ljubav prema prirodnoj i kvalitetnoj hrani i piću uzdigli su na nivo obožavanja i kultura njihove ishrane, način na koji uživaju u obedima, zaista je na zavidnom nivou.
Naravno, Latini odn. stari Rimljani su bili prvi koji su cenili dobar zalogaj. Kuhinja antičkog Rima takođe je, razume se, bila prefinjena, raznovrsna i bogata. Robovi koji su se dobro snalazili u kuhinji najbolje su prolazili. I najskuplje su se prodavali. I sve to pre nego što je Imperium Romanum dostigla svoj vrhunac, a ishrana postala preterana i ekstravagantna. Bar što se bogataša tiče. Celu tu priču o prekomernom ždranju ilustrovao je poznati starorimski filozof i kritičar tadašnjeg društva – Seneka, izjavivši da su njegovi savremenici jeli sve dok ne bi povratili, a povraćali da bi mogli da nastave da jedu. Možda odatle potiče mit o vomitarijumima, posebnim mestima za povraćanje, na gozbama, kad bi se gosti prejeli. Bljak. Ipak, na sreću, to je samo mit.
Kako bi to moja dušica volela da živi? Kako žive Italijani?
Još kući, na putu do posla, ili pak uz čašicu razgovora kad tamo stignu, prosečan Italijan, pogodili ste, popije jedan espresso. E, sad, ne piju svi espresso nero – kratki crni espreso. Neki preferiraju macchiato, u prevodu – samo fleka mleka, a neki pak gocciato – kratki espreso sa kapljicom mleka. Drugi pak, najviše vole cappuccino – kafu sa dosta penušavog mleka. A sve to freddo ili caldo – sa toplim ili hladnim mlekom. Uz kafu i doručkuju, ali lagano. Kroasan, brioš ili možda kolač. Nije li to dobar način da se započne dan?
U vreme ručka, oko podne, ili nešto kasnije, Italijani zatvaraju svoje šaltere i prodavnice, napuštaju svoje kancelarije i izlaze iz svojih taksija. Vreme je za ručak i odmor. Samo zamislite, u sred dana, oko 2 sata pauze. Poneki pronađu i vremena da posle ručka dremnu. Milina. Taj nepisani zakon još uvek nosi prevagu nad surovim kapitalizmom, mada su mnoga radna mesta pred njim pala i mnogi zaposleni se ovog običaja s tugom sećaju. Naročito u većim gradovima. Opšte prihvaćen termin koji se najčešće koristi za ovu pauzu je sijesta, mada je to originalno španska reč, dok Italijani kažu riposo.
Ručak
Italijanska kuhinja tretira ručak kao glavni obrok u toku dana. Sastoji se iz više obroka i sastavnih delova i svaki od njih predstavlja brižljivo sačinjeno jelo, s puno ljubavi i pažnje. Ovakav meni, u punom sastavu nezaobilazan je na proslavama i slavljima, međutim, Italijani često na sličan način ručaju i “običnim danima.”
Prvo na red dolazi Antipasto. To je hladno ili toplo predjelo. Izbor namirnica za ovaj obrok varira od regije do regije. Generalno, možete očekivati različite vrste dimljenog mesa, sireve, masline, neku salaticu, feferone, pečurke, ukiseljeno povrće, ili, ako ste na jugu Italije, morske plodove. Zatim je vreme za Primo ili u prevodu prvo jelo. To je takođe laki deo ručka, uglavnom topao. Na trpezi će se tada, na primer, naći neka od mnogih čuvenih italijanskih pasti, njoke, rižoto ili pak palenta. Možda supa, na italijanskom zuppa 
Ako ste slučajno već rešili da u najskorijem roku sebi priuštite ovakav jedan, italijanski dan, evo predloga za savršen Primo – Supa od paradajza i povrća sa sitnim sirom. Nakon prvog, dolazi drugo jelo ili Secondo. Secondo je u italijanskoj kuhinji glavno jelo. Ono uglavnom podrazumeva meso ili ribu. Na meniju su zastupljene sve vrste mesa: piletina, ćuretina, govedina, svinjetina i jagnjetina. Naravno, kraj mora se najčešće jede riba i morski plodovi. Contorno je zasebno jelo, koje bismo mi najpre nazvali prilogom. Dolazi na red nakon Seconda, a može ga sačinjavati neka varijanta salate ili povrća. Osim u Toskani, gde je glavno jelo – glavno jelo, u drugim delovima Italije najobilniji deo ručka je zapravo Primo.
Dolce
I, sada kad je ručak gotov, vreme je naravno za desert – Dolce. Izbor poslastica je u celoj Italiji neverovatan, i svaka kuća i svaka nonna (baka, nana) ima neki svoj, poseban recept. Ponekad se pak zaslade jednostavno voćem ili nekom vrstom orašastih plodova. Na našem sajtu, pak, možete pronaći recept za jedan od najčuvenijih italijanskih slatikiša – Tiramisu.
Slično kao i kod nas, nakon slatkiša vreme je za kafu. Ko kakvu voli. Ali tu nije kraj. Posle kafe – produžeci. Ammazzacaffe bukvalno prevedeno, znači ubica kafe. Služi da ublaži gorak ukus kafe u ustima i dejstvo kofeina. Ammazzacaffe je najčešće čašica likera – od grožđa – Grappa, bilja Amaro ili limuna – Limoncello. A tu je i Sambuca, sa ukusom anisa. Ovo piće je najzanimljivije. Služi se sa nekoliko zrna kafe koja plutaju na površini pića, a ponekad se i zapali, kako bi se ukus pojačao.
Ne treba posebno naglašavati da se i uz svaki deo ručka pije odgovarajuće vino.
I tek tada je gotov ručak. U međuvremenu su se svi, naravno, siti ispričali. Podelili su svoje vesti. Porazgovarali su o aktuelnim temama i ismejali se dogodovštinama. Na miru.
Na prvi pogled bi se možda dalo pomisliti da je italijanska kuhinja obimna, obroci ogromni i da su neumereni u ishrani. Istina je međutim, da su Italijani među najzdravijim i najdugovečnijim nacijama u Evropi. Verujem da je to s toga što su ovladali umetnošću uživanja u raznovrsnoj i bogatoj hrani, piću i gurmanlucima, ali bez preterivanja.
Samo toliko.
Autor teksta: © Maja Šarić
Dodaj u omiljene
